Dobro je znati pre puta — Češka

Nema nalepnice na šoferšajbni i nema rampe, pa vozač lako pređe na naplatnu deonicu misleći da je sve u redu. Kontrola ide preko registarske tablice, a kazna dođe kasnije. Za vozila sa najmanje četiri kola i najvećom dozvoljenom masom do tri i po tone potrebna je elektronska vinjeta na naplatnim deonicama autoputeva. Motocikli nisu u tom režimu. Kupuje se online na državnom sistemu bez provizije, na pošti, na pojedinim pumpama i na samouslužnim kioscima, i postoje četiri perioda: jednodnevna, desetodnevna, tridesetodnevna i godišnja. Jednodnevna važi do kraja izabranog kalendarskog dana, ne dvadeset četiri sata od kupovine — to je najčešća greška. Vožnja bez važeće vinjete nosi kaznu do dvadeset hiljada kruna. Cene se menjaju svake godine, pa ih proveri na zvaničnom sistemu pre puta.

Putnik vidi da je Češka u Evropskoj uniji i pretpostavi da će platiti evrima. Deo objekata ih zaista prima, ali po kursu koji sami odrede — i tu se izgubi najviše novca, a da se ne primeti. Zvanična i jedina novčana jedinica je češka kruna. Po zakonu, obaveza prijema postoji samo za domaće novčanice i kovanice — nijedan trgovac nije dužan da primi evro. Kad ga ipak primi i vrati razliku u krunama, to po tumačenju centralne banke nije menjačka delatnost: kurs nije regulisan i ne važi nijedna zaštita koju imaš u menjačnici, uključujući pravo na odustajanje. Praktično: računaj na krune, plaćaj karticom gde možeš, a gotovinu menjaj u menjačnici ili vadi sa bankomata, ne kod trgovca. Sitninu u krunama vredi imati, jer se plaćanje sa više od pedeset domaćih kovanica sme odbiti.

Putnik kupi papirnu kartu u automatu ili na kiosku, uđe u tramvaj i sedne. Karta je plaćena ali nije poništena, a kontrola to tretira kao vožnju bez karte — naplata je ista kao da karte nema. Papirna karta kupljena unapred mora se označiti u označivaču odmah po ulasku u vozilo. U metrou se označava još u predvorju, pre silaska na peron — ne na peronu i ne u vozu. Karta kupljena u samouslužnom terminalu unutar vozila se ne označava, jer već nosi vreme početka. Neoznačena karta se po prevoznom redu ne smatra važećom. Naknada za vožnju bez važeće karte je znatna, a niža je ako se plati na mestu ili u roku od petnaest dana nego kasnije; posebno se naplaćuje i neplaćen prtljag. Praktično: označi kartu u prvih nekoliko sekundi po ulasku i proveri da je odštampan datum i vreme.

Putnik pročita da je praznik i zaključi da neće moći ništa da kupi, ili obrnuto — računa da će kao i obično ući u hipermarket. Češki sistem je selektivan i lako ga je pogrešno razumeti u oba smera. Zakon zabranjuje prodaju u prodavnicama sa prodajnom površinom preko dvesta kvadrata na sedam određenih dana u godini: prvog januara, na uskršnji ponedeljak, osmog maja, dvadeset osmog septembra, dvadeset osmog oktobra, i na oba dana Božića. Dvadeset četvrtog decembra zabrana počinje u podne i traje do kraja dana. Sve ostalo radi: manje prodavnice do dvesta kvadrata, pumpe, apoteke, objekti na stanicama i aerodromima, i ugostiteljstvo. Važno je i šta nije na tom spisku — Veliki petak je praznik, ali nije dan zabrane prodaje. Praktično: za ta sedam dana kupovinu završi dan ranije, a za Badnje veče do podneva.

Češka ima nekoliko nacionalnih brojeva za hitne službe uz evropski sto dvanaest, pa stranac u nevolji gubi vreme birajući koji je pravi — ili zove jedan i dobije službu koja mu ne treba. Sto dvanaest je jedinstveni evropski broj i u Češkoj povezuje sve komponente sistema spasavanja. Za stranca je i praktično najbolji izbor: radi bez SIM kartice, omogućava lociranje pozivaoca, i po zvaničnoj informaciji se na njemu može govoriti i engleski, nemački ili ruski. Ako znaš koja ti služba treba, postoje i direktni brojevi: sto pedeset pet je hitna medicinska pomoć, sto pedeset vatrogasci i spasioci, sto pedeset osam državna policija, a sto pedeset šest gradska policija. Svi pozivi su besplatni. Praktično pravilo: ako ne znaš koga zvati ili ne govoriš češki, biraj sto dvanaest, a ako je jasno da je medicinski slučaj, sto pedeset pet je najdirektniji put.