Dobro je znati pre puta — Nemačka

Vozač stigne do centra Berlina, Minhena ili Kelna i uđe u zonu sa ograničenim emisijama bez nalepnice na šoferšajbni, jer u njegovoj zemlji takva obaveza ne postoji. Kontrola ne stoji na ulazu u zonu, pa se kazna najčešće sazna kasnije. Veliki broj nemačkih gradova ima zonu sa ograničenim emisijama u koju se sme ući samo sa odgovarajućom nalepnicom na vetrobranu, a u praksi se traži zelena. Pravilo važi i za vozila sa stranim tablicama, bez obzira na to koliko je vozilo novo, jer se nalepnica dobija na osnovu emisione klase iz dokumenata. Nabavlja se na registracionom organu ili kod tehničkih organizacija tipa TÜV i DEKRA, za nekoliko evra, a može i online ako dokumenti sadrže emisione podatke. Ulaz bez nalepnice se naplaćuje kao prekršaj. Spisak gradova i zona se menja, pa ga pre puta proveri u zvaničnom registru Umweltbundesamt-a.

Nemački autoput je poznat kao put bez ograničenja, pa vozač pretpostavi da to važi svuda i da brzina ne može biti problem. Pravilo je složenije od te slike, i posledica se ne vidi u kazni nego u tome kako se posle nesreće deli odgovornost. Na autoputu ne važi jedno pravilo za celu mrežu, i tu nastaje najčešća zabuna. Opšta ograničenja iz zakona, pedeset u naselju i sto van naselja, izričito se ne primenjuju na autoput ni na put sa fizički razdvojenim smerovima. Tamo gde nema postavljenog znaka ne postoji opšte ograničenje, ali postoji preporučena brzina od sto trideset kilometara na sat. Njeno prekoračenje nije prekršaj i ne nosi kaznu ni kaznene poene. U slučaju nesreće sud ipak može vozaču koji je vozio brže dodeliti deo suodgovornosti, i to je stvarni rizik. Čim je postavljen znak sa ograničenjem, preporuka prestaje da važi i znak ima prednost.

Putnik stigne u subotu uveče ili u nedelju ujutru i računa da će hranu kupiti kad se smesti. U nedelju su prodavnice zatvorene po zakonu, a u pojedinim pokrajinama radni dan se završava znatno ranije nego što je navikao. Radno vreme prodavnica ne propisuje država nego pokrajina, pa se razlikuje od jednog dela zemlje do drugog. Zajedničko je da su nedeljom i državnim praznikom prodavnice po pravilu zatvorene. Razlike su velike: u nekim pokrajinama radnim danima smeju biti otvorene i dvadeset četiri sata, u drugima moraju zatvoriti rano uveče. Izuzeci važe svuda i tu se hrana može kupiti i u nedelju: benzinske pumpe, prodavnice na železničkim stanicama i aerodromima, apoteke, a negde i pekare u ograničenom vremenu. Opštine smeju dozvoliti nekoliko otvorenih nedelja godišnje i prodaju u turističkim mestima. Praktično pravilo je da se u subotu kupi za nedelju, i da se pre puta proveri radno vreme u pokrajini u koju ideš.

Putnik kupi nemačku kartu za ceo lokalni prevoz, vidi da važi u celoj zemlji i uđe u brzi voz za Minhen. Kontrola tu kartu ne priznaje i naplaćuje mu kao da nema kartu, iako je uredno platio mesečnu pretplatu. Karta pokriva lokalni i regionalni prevoz u celoj zemlji: regionalne vozove, gradsku železnicu, metro, tramvaj i autobus. Ne pokriva brze i međugradske vozove daljinskog prevoza, ni vozove privatnih daljinskih prevoznika. Ako putuješ daljinskim vozom, za taj deo puta ti treba posebna karta, a karta za lokalni prevoz pokriva dolazak do stanice i nastavak posle. Izdaje se isključivo kao pretplata, personalizovana je i ne može se prosleđivati, važi u drugoj klasi i automatski se obnavlja do otkaza. Prevoz bicikla nije uključen u cenu. Cena i uslovi kupovine se menjaju, pa ih proveri kod prodavca pre nego što se pretplatiš.